Црквени текстил, упоредо са металним литургијским предметима, представља најдрагоценију целину у Музеју Српске православне цркве у Београду.

Плаштаница краља Милутина, с краја XIII или почетка XIV века, по уметничком везу и ликовном садржају, убраја се међу најзначајније текстилне експонате. Везена је, по узору на византијски вез, на црвеној свили златним и сребрним нитима. Испод монументалне представе тела умрлога Христа налази се ктиторски запис: (Помјани Боже душаја раба својего Милутина Уреши.).

Пар наруквица са грчким текстом и извезеним представама Причешћа апостола припада времену XIV века (соба III, витрина 14).

Одора кнеза Лазара настала је пре 1389. године. Материјал, за који се оправдано сматра да потиче из Луке (северна Италија), украшен је утканим пропетим лавовима, а сачувано је и једно дугме на коме је хералдички знак: шлем са волујским роговима, који се, иначе, среће на новцу и печату кнеза Лазара (соба I, витрина 2). Покров за мошти кнеза Лазара - Јефимијин вез - извезла је око 1402. године монахиња Јефимија, жена деспота Угљеше Мрњавчевића који је погинуо 1371. године у бици на Марици. Златним и сребрним нитима извезен је, на црвеној свили, поетски текст, молитвеног садржаја, у коме се монахиња обраћа кнезу Лазару, као светом, за помоћ и спас напаћеном српском народу (соба I, витрина 2). Јефимији се приписује и један аер (воздух) с краја XIV и почетка XV века (соба I, витрина 20).

Катарина (Кантакузина), кћер српског деспота Ђурђа Бранковића Смедеревца и жена грофа Улриха II Цељског, извезла је средином XV века митру, за Митрополију београдску (соба III, витрина 7).

Највећи број црквеног текстила чине одежде (богослужбена одећа), а међу њима посебно место заузимају епитрахиљи. Међу изложеним епитрахиљима, треба посебно истаћи два са грчким текстом (XIV-XV век); на једном, који је везен златним нитима и украшен бисерима, у горњем делу извезена је представа Христа, а у правоугаоним пољима Богородичини и Господњи празници, а на крају четири светитеља Атанасије Велики, Јован Златоуст, Василије Велики и Николај Мирликијски. На другом епитрахиљу, који је такође извезен златним и сребрним нитима, у горњем делу је представа Исуса Христа, допојасни ликови Богородице и светог Јована Претече у молитвеном ставу (Деисис). У аркадама - у низу - извезене су представе: два анђела, два апостола, шест светитеља и два преподобна. Оба епитрахиља припадала су манастиру Крушедолу (соба V, витрина 9).

Оковратник за фелон, рад госпође Деспине Бранковић, жене влашког војводе Јована IV Њагоја Басарабе, из 1519. године, украшен је зрнима бисера, драгим камењем и позлаћеним сребрним плочицама (соба III, витрина 14).

Два епитрахиља из XVI века садрже одређене источњачке орнаменте; у порталима са полупреломљеним аркадама смештени су везени ликови старозаветних пророка (соба V, витрина 9).

У Музеју Српске православне цркве чува се и епитрахиљ из 1553. године, чији су ктитори били Јелена Црнојевић и Димитрије Гвозденовић. Монахиња Агнија урадила је катапетазму (завесу на царским дверима). На тамноцрвеном атласу извезла је представе дванаест великих празника и двадесет и четири старозаветна пророка с грчким и српским сигнатурама. Митра митрополита Лонгина из XVI века, поклон деспотице Катарине Баћани, рађена је од смеђег сомота, везена свиленим концем, украшена бисером и сребрним плочицама. Набедреник липовског митрополита Данила, из 1563. године, рађен је на тамноцрвеном атласу (соба IV, витрина 11).

Поред многобројних богослужбених одежда (ђаконских, свештеничких и архијерејских) из XVIII и XIX века, у поставци Музеја изложено је и неколико сакоса, фелона, стихара и другог, углавном од броката. На оковратнику сакоса из 1755. године извезен је запис по коме се зна да је припадао карансебешком митрополиту Јовану (соба II, витрина 5).

Посебну целину међу црквеним текстилом чини збирка антиминса (преко 300), почев од антиминса са криптограмима из 1564. године, па до антиминса вретанијских владика: Максима Предојевића из 1632. и Исаије Поповића из 1690. године, такође писаних криптограмима (соба II, витрина 4). Антиминс патријарха Арсенија III Чарнојевића, из 1692. године, отиснут је са бакрорезне плоче; затим следе антиминси карловачких митрополита и епископа - отисци са дрворезних и бакрорезних плоча - почев од антиминса митрополита Исаије Ђаковића из 1708, патријарха пећког Мојсија Рајовића (1722), патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте из 1725, митрополита Павла Ненадовића из 1750, митрополита Јована Георгијевића из 1770. године, затим многи грчки, бугарски и румунски антиминси, све до антиминса с краја XIX века, чији је цртеж за бакрорезну плочу израдио познати српски сликар Паја Јовановић (соба II, витрина 4).