Збирка металних литургијских сасуда и других црквених предмета у Музеју СПЦ представља засебну целину, а по уметничкој вредности и историјском трајању убраја се међу најзначајније.

Најраније датован метални предмет у Црквеном музеју, ако се изузме збирка ранохришћанских крстова и византијских печата, јесте метални рељеф на коме је приказано Бекство Христа у Египат, германски рад из XII-XIII века (соба I). Сребрна чаша (кољивача) урађена је 1500. године, а пренели су је 1520. године жички монаси са игуманом Теофилом у манастир Шишатовац (соба I, витрина 13). Тамјаница од сребра рађена је 1523. године у Граду Смедереву, има изглед чуна са посувраћеним крајевима на којима су главе химера. Мајстор Димитрије из Липове урадио је 1550/51. године за манастир Шишатовац сребрни кивот са изгледом петокуполне цркве. На фасади ове дарохранилнице, у три зоне, у квадратним пољима налазе се искуцане представе пророка, општехришћанских светих и светих ратника. Панагијар са минуциозним дуборезним представама Богородице Платитере (Ширшаја - Шира од небеса), на једној и Свете Тројице, на другој страни, окован сребром и украшен златом, дијамантима и емајлом, урађен је 1664. године по наруџбини Хаџи Илариона, митрополита београдско-сремског за манастир Крушедол (соба III, витрина 14). Исти митрополит поклонио је 1664. године манастиру Крушедолу и рипиде од сребра, позлаћене и украшене филиграном.

Времену средине XVII века припада велики број металних литургијских предмета, међу којима свакако треба поменути Петохлебницу коју је 1648. године у Београду наручио јеромонах Игњатије, посредовањем јеромонаха Јоакима, опет за манастир Крушедол. Такозвана ручка-кадионица из 1654. урађена је за манастир Нову Винчу, који се некада налазио надомак Београда. Из исте године је и сребрни крст из манастира Хопова, на коме је сачуван запис (на стопи крста) који казује да су ктитори јеромонах Илија и мајстор Недељко из Ћипровца.

Када је реч о ћипровачким мајсторима, треба поменути и два кивота (артофорион или дарохранилница) које је радио познати ћипровачки мајстор Никола Недељковић 1705, односно 1707. године.

Кивот из 1705. године рађен је за манастир Врдник, а урађен је као макета манастира Раванице, има триконхални изглед са централном куполом и још четири - по једном на сваком углу. На фасади, поред општехришћанских светих, искуцане су представе светих Симеона, Саве и кнеза Лазара, а у прочељу је исписан тропар Ваведења Пресвете - Богородице и запис аутора (соба II, витрина 23).

Посебну уметничку вредност представљају окови на рукописним и штампаним богослужбеним књигама. Оков на рукописном Четворојеванђељу из 1514. године урадио је 1540. године у спомен на владику Максима, а по наруџбини игумана Силвестра, златар Петар Смедеревац из Бечкерека. На једној страни овог Четворојеванђеља приказано је Распеће Христово са портретом владике Максима (бивши деспот Ђорђе Бранковић), а на другој Васкрсење Христово - приказано као Христов силазак у ад (соба III, витрина 14). Оков на Четворојеванђељу, које је некада припадало манастиру Витовници, урадио је 1556/57. године Кондо Вук, а сребрни оков на Четворојеванђељу из манастира Хопова Нешко Пролимлековић 1630. године.

Међу бројним црквено-уметничким предметима који су изложени у Црквеном музеју, по свом историјском значењу, издваја се чаша, дар руског цара Ивана IV Васиљевича Грозног 1558. године манастиру Милешеви (соба III, витрина 14). Иван Грозни је био велики приложник српских манастира, посебно манастира Хиландара, а у време турског робовања омогућио је српским монасима да сакупљају помоћ по Русији. То је чинио с љубављу, јер је по баби био српског порекла. Јелена Јакшић, родом из угледне српске породице из Баната, била је удата за грофа Глинског - деду Ивана Грозног.