О Светом Николи 1995.
Београд

Опомињући своје ученике на тешкоће које ће их сналазити у овом свету, Господ Исус Христос им је не једанпут говорио: „У свету ћете имати невољу; Чувајте се од људи; Мене су гонили и вас ће гонити“ (Јн 16, 33; Мт 10, 17; Јн 15, 20).

У својим посланицама, на те невоље указују верним и Свети апостоли, објашњавајући при томе да је друго страдање на путу правде Божје, а друго на путу неправде (I Пт 4, 15), те да се стога свето мора држати заповест: „Само да нико од вас (верних) не пострада као убица, или лопов, или злочинац… Но ако ли као хришћанин, нека се не стиди… Јер је боље, ако хоће воља Божија, да страдате добро чинећи, него ли зло чинећи” (I Пт 4, 15–16; 3, 17).

Ово наше, овако несретно, време безумља и страхота међусобног ратовања на нашим просторима, са толико проливене крви, уништених домова и храмова, и у њима драгоцености историјске и културне вредности, на свакој од зараћених страна, пред многе ће поставити питање древног Проповедника: „Каква је корист човеку од свега труда његовог којим се труди под сунцем?” (Књига Проповедникова 1, 3).

Не једанпут је наш народ, кроз своју историју, долазио у опасност „бити или не бити” – и пре Косова, и на Косову, и у мраку ропства, и у невољама до дана данашњега. Али просветљен еванђелском науком и вером у Сина Божјега, није подлегао ни апатији, ни очајању. Имао је снагу да гради такве светиње као што је Студеница, Жича, Сопоћани, Грачаница, и толике друге, мале и велике по земљи нашој. Дизао их је Богу на славу, себи и своме роду на корист. А оне су као звезде с неба светлиле у тами наилазећих невоља. Оснажен том вером, налазио је снаге да сва искушења издржи и те светиње, обаране од непријатеља, опет и опет да обнавља. Дубоко је схватао: Шта бисмо ми без њих били кроз векове до дана данашњега; и шта бисмо значили и пред Богом, и пред светом, и пред собом?

Тешко је било издржати, али се издржало, јер су нам у души одзвањале из дубине векова до краја света, упућене свима верним, речи Сина Божјега: „Не бој се нимало од онога што има да претрпиш… Не бој се, ја сам Први и Последњи и Живи; и бијах мртав и ево жив сам у вјекове вјекова… Буди вјеран до саме смрти и даћу ти вјенац живота” (Отк 2,10; 1,17–18).

Цела ова публикација, настала великим трудом Г. Слободана Милеуснића, управника Музеја Српске православне цркве у Београду, износи велико садашње страдање нашег народа и његових светиња, даје и основне податке настанка, обнављања и уништавања њиховог.

Са жалошћу и са стидом читамо их што се оволико зла дешавало и дешава међу нама од нас самих. Са истом жалошћу и стидом слушамо и о порушеним црквама римокатолика и муслиманских џамија. Погнутих глава, молимо се Богу да ове несреће већ једном престану и да се никада и нигде у свету не понове и не задесе ниједан народ.

Иако су ратна дејства грађанског рата, Богу хвала, престала, потребно је прву свеску „Духовног геноцида” употпунити. Стога се издаје прибављени материјал о разарањима православних светиња од 1993. до закључења мира 1995. године. Будуће генерације да сагледају целокупну несрећу која је задесила наш народ и нашу Цркву. Да имају очигледан пример докле зло може да стигне кад једанпут почне свој злокобни ход. И да макар они проживе у миру свој век као људи достојни тог имена.