Загребачко-љубљанска епархија обухвата српска насеља на подручју Горње Славоније, односно данашње северне Хрватске. Од XVI до XIX века ови простори су били у саставу (аустријске) Славонске крајине, односно Вараждинског генералата, а данас ову Епархију чини и читаво подручје Словеније, тако да се Загребачко-љубљанска епархија простире од реке Илове до западне границе Словеније.

Поменуту територију углавном су насељавали Срби из Босне и Србије који су долазили у ове крајеве са својим духовним вођама, свештеницима и калуђерима. Због новопридошлих Срба, папа Еуген IV шаље 1438. године на просторе старе Славоније свог мисионара Јакова де Марћија, да те „шизматике“ преобрати у „римску веру“, а ако у томе не успе, да их прогна.

На просторима данашње Загребачко-љубљанске епархије, српско православно свештенство среће се у време Катарине Бранковић, кћери српског деспота Ђурђа Бранковића. Удајом (1434. године) за грофа Улриха II Цељског, она је повела из Смедерева, поред пратње и дворјана, себи духовника-свештеника. Њеним заузимањем, преписана је 1454. године у Вараждину богослужбена књига Апостол, прва до сада позната српско-словенска књига написана на тим просторима. У Вараждинском апостолу, који се чува у Музеју Српске православне цркве у Београду, сачуван је и запис у којем је, поред осталог, записано да је ова богослужбена књига написана „при благочестивој и христољубивој госпођи и кнегињи Кантакузини, кћери деспота Ђурђа, самодршца српског.“

Од обнове Пећке патријаршије 1557. године, у време српског патријарха Макарија Соколовића, над православним Србима Старе Славоније духовни надзор врши пожешки митрополит, који столује у манастиру Ораховици. Митрополит пожешки Василије, због турског зулума, прелази почетком октобра 1595. године из манастира Ораховице на подручје Горње Славоније и остаје у Ровишту, близу турске границе, како би био што ближе свом народу под Турцима. Владика Василије је на новим просторима основао епископију, са седиштем у манастиру Марчи, по којем је и прозвана Марчанском епархијом. У историјским изворима, ово Владичанство се још назива: Свидничка, Вретанијска, Ускочка епархија. Марчански архијереји водили су тешку борбу против агресивног римокатоличког прозелитизма и њиховог програма уније.

Поред манастира Марче, друго духовно средиште православних Срба тог подручја био је и остао манастир Лепавина. Игуман лепавински Кондрат убијен је 1716, бранећи чистоту Православне вере. Убили су га разјарени унијати на вратима лепавинског храма.

Под великим притиском Римокатоличке цркве, посебно загребачког бискупа, Срби су изгубили манастир Марчу, али су сачували своју Православну веру и национални понос. Као духовни наставак Марчанске епархије, 1734. године устројена је Лепавинско-северинска епископија, са седиштем у манастиру Лепавини, а касније у Северину. Ово Владичанство сједињено је 1754. године са Костајничко-зринопољском епархијом, да би касније, 1771. године, територија Лепавинско-северинске епархије била сједињена са Пакрачким владичанством. Ово јединство опстојало је до 1931. године, када је основана Загребачка епархија, у рангу митрополије, са седиштем у Загребу. За првог митрополита изабран је Доситеј Васић, учени богослов, човек широких погледа и разумевања у односима са другим народима и вероисповестима. На самом почетку Другог светског рата, 7. маја 1941. године, митрополита Доситеја усташе су ухапсиле и држале заточеног у полицијском затвору у Петрињској улици. О његовом страдању сведочи и изјава белгијског конзула Арнолда Роберта, који је кроз отвор на вратима ћелије број 8, видевши телесно изнакаженог митрополита Доситеја, рекао: „Но, богами, ово је дивљаштво шта ови људи раде.“ По сведочењу Божидара Церовског, шефа усташке полиције у Загребу, „Митрополит је био тако страшно измрцварен да је једва жив утрпан у воз за Београд“. Као тешког болесника, Немци га пребацују у Београд, где је од задобијених физичких и психичких рана преминуо 14. јануара 1945. године.

После Другог светског рата, Загребачком епархијом – као и осталим владичанствима на територији Хрватске – управљао је све до 1947. године викарни епископ Арсеније Брадваревић. Њега је наследио Дамаскин Грданички, пре тога владика банатски; а после његове смрти 1969. године овом Епархијом је администрирао славонски владика Емилијан Мариновић. На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1977. године, духовни надзор над овом Епархијом поверен је епископу лепавинском Јовану (Павловићу) који је, 1982. године, изабран за митрополита загребачког. На предлог митрополита Јована, ова епархија је 1983. године проширила свој назив у Загребачко-љубљанска епархија.

У прошлом рату су на подручју ове епархије, поред невиног српског народа, страдала и осморица свештеника, као и три монаха.

Знатан број цркава је порушен (Граберје, Иванић Град, Грубишно Поље, Велика Ператовица, Велика Писаница, Копривница, Чађавац, и још неке), оштећен, демолиран, а скоро све су опљачкане.

У рату (1991–1995), иако на подручју Загребачко--љубљанске епархије ратних дејстава углавном није било, уништено је 9, а оштећено 29 цркава. Јединствени споменици српског црквеног градитељства с краја XVII и XVIII века – цркве-брвнаре у Доњој Рашеници из 1709. и Растовцу из 1730. године – спалили су хрватски националисти, тако да се ни темељи више не познају.

Зграда Митрополије у Загребу, у којој је – поред резиденције митрополита – био смештен и Црквени музеј као и библиотека, минирана је у ноћи 11. априла 1992. године. Изузетно вредни музејски експонати, посебно збирка икона, рукописних и старих штампаних црквених књига, литургијских металних и текстилних предмета, графика, портрета и још много тога што припада времену од XIII до XIX века, уништено је или пак знатно оштећено. Поред Митрополијског двора у Загребу, који је регистрован као споменик културе (зграда је зидана 1886/87. године по пројекту архитекте Куна Вајдмана, породична кућа), срушено је још 5 парохијских домова (три су минирана, 2 спаљена) а 7 је знатно оштећено. Оштећене су и две капеле.

На подручју Загребачко-љубљанске епархије страдало је (што порушено или оштећено) преко 50 цркава и осталих црквених објеката. Скоро све ове српске светиње страдале су ван ратних дејстава.

Током 1996. године порушени су остаци цркве Часног крста у Великим Зденцима, која је страдала у Другом светском рату. И поред свих молби Српске цркве, рушење ове светиње није се могло спречити. Званичници нове хрватске државе „устврдили“ су да је овај храм припадао „гркокатолицима“ који су нестали са ових простора још 1919. године. Постојање писаних доказа о континуитету цркве Часног крста у крилу Српске православне цркве већ више од два столећа хрватским властима очигледно није довољно.

Загреб

Црква Преображења Господњег – подигнута 1794. године. Обновљена 1866. и 1884. године по нацрту архитекте Хермана Болеа. Иконостас сликао Епиманондас Бучевски 1833. године. Црква страдала пре почетка било каквих ратних операција: проваљена у ноћи између 27. и 28. јануара 1991. године. Црква оштећена више пута. У ноћи између 24. и 25. августа 1997. године разбијен витраж на улазним вратима (Извештај од 29. 08. 1997. године).

Митрополијска резиденција – зидана по нацрту архитекте Куна Вајдмана 1886/87. године. Минирана је ван ратних операција 11. априла 1992. године у 22,45 часова.

Музеј Српске православне цркве Митрополије загребачко-љубљанске (у згради Митрополије) основан 23. октобра 1981. године, а поставка за јавност отворена 26. априла 1985. године. Стална поставка била је у партеру (шест просторија) на површини од 423 квадратних метара. Највећи број предмета чиниле су црквено-уметничке драгоцености које су опљачкале усташе у Другом светском рату, и које су после многих захтева враћене Српској православној цркви 1983. године. Међу изложеним драгоценостима највише је било икона (67) од XVI до XIX века, иконописачка дела српских, руских и критских зографа, црквени метал (30) и текстил (11). Посебну уметничку и научно-историјску вредност представљале су рукописне богослужбене књиге од XIII до XVIII века; затим, литургијске књиге штампане у Млецима, Бечу и Москви; као и привилегије аустријских царева и молдавског војводе Јована Басарабе (15). Зграда Митрополије заједно са Музејом минирана 11. априла 1992. године у 22,45. Десетине килограма експлозива разнело је црквено-уметничке и друге историјске предмете који су сведочили о духовном, културном и стваралачком бићу Срба на подручју старе Марчанске епархије, основане у XVI веку.

Бјеловар

Саборна црква Свете Тројице – подигнута 1784–1792. Звоник дозидан 1822. године. Иконостас сликали Целестин Медовић, Бела Чикош Сесија и Иван Тишов 1902. године. Они су радили и унутрашњу декорацију храма. Црква претворена (1941–1945) у унијатску и опљачкана. Црквене матичне и богослужбене књиге и црквене сасуде опљачкане. Године 1957. и 1984. црква обновљена. У извештају од 7. децембра 1992. стоји: „Црква Св. Тројице у Бјеловару, из 1792. године, демолирана и делимично опљачкана, погођена гранатом у звоник. Парохијски дом у Бјеловару потпуно демолиран и опљачкан.“ Током 1993. године убачен експлозив у парохијски дом.

Болч

Црква Светих архангела Михаила и Гаврила – подигнута 1795. Обновљена 1824. године. Храм спада у групу прве категорије. Црква је опљачкана (1941–1945). У извештају од 7. децембра 1992. године каже се да је „Црква Св. Архангела Михаила у Болчу минирана и запаљена улазна врата, скоро сва стакла на прозорима полупана, време минирања не знамо…“

Болч (гробљанска капела)

У извештају од 7. децембра 1992. каже се: „…Капела на гробљу у Болчу, крст на звонику накривљен, највероватније у крст гађано.“ „Дана 19/20. августа 1991. године непознати починитељ поставио је експлозив пред улазна врата православне цркве…“ (Влада Републике Хрватске, Министарство унутрашњих послова, Загреб, 1. април 1996. године.)

Вараждин

Црква Светог Георгија из 1884. године. Иконостас пренет из загребачке православне цркве Преображења Господњег из 1795. године. Крајем октобра 1992. подметнут динамит на улазним вратима цркве. Црква оштећена, стакла су попуцала од детонације и избијен је један украсни стуб на улазним вратима.

Велика Барна

Црква Светог Марка. У Другом светском рату (1941–1945) тешко оштећена. Иконостас оштећен, а преостали црквени инвентар уништен и опљачкан. Обновљена 1950. и 1985. године. Оштећена у току ратних операција (1991–1993).

Велика Мучна

Црква Светог архангела Михаила из 1740. године. Оштећена минирањем дана 24. и 25. децембра 1992. године, ван ратних операција.

Велика Ператовица

Црква Свете Петке – подигнута 1895. године на темељима старије дрвене цркве из 1790. Страдала у рату (1941–1945). После Другог светског рата обновљена. Црква демолирана, иконостас уништен и сва стакла на прозорима полупана (1991–1993).

Велика Писаница

Црква Светог четвородневног Лазара из 1713. године. Иконостас рад Јована Четиревића Грабована из XVIII века. У рату (1941–1945) страдала, остали само зидови и велики звоник без крова. Потпуно уништен целокупни инвентар, заједно са иконостасом. Парохијски дом уништен (1941–1945). После Другог светског рата црква и парохијски дом генерално обновљени 1966/67. године. Црква демолирана и опљачкана (1991–1993). Парохијски дом миниран (1991–1993).

Велики Грђевац

Црква Свете Тројице – подигнута 1752, обновљена 1833. године. Црква делимично оштећена у прошлом рату (1941–1945), а црквена библиотека и архива уништене. Обновљена 1968. и 1973. године. На цркви исписане пароле „НДХ“ и „Смрт Србима“ (1991–1993).

Велики Зденци

Црква Воздвижења Часног Крста – подигнута 1744. Обновљена 1847. године. Тешко оштећена у прошлом расту (1941–1945). После Другог светског рата хрватске власти нису дозвољавале обнову храма, па су до 1991. године остали само зидови и звоник. На звонику МУП Хрватске поставио митраљеско гнездо 1991/92. године. На зидинама храма нема више звоника (1995). Током 1996. године црква порушена и материјал изнет. Парохијски дом миниран (1991–1993).

Глоговац

Црква Светог Георгија – подигнута 1760. године. Обновљена 1789. У извештају од 7. децембра 1992. године се каже: „Црква Светог Георгија у Глоговцу из 1760. године главни улазна врата у цркву запаљена, по речима мештана и полиције 9. маја 1991. године.“

Граберје Иванићко

Парохијски дом. У извештају од 7. децембра 1992. године стоји: „Парохијски дом смо затекли, где на сред средње просторије гори ватра. Сви патоси по просторијама повађени и сва врата такође повађена.“

Грабовница (код Чазме)

Црква Светог Вида из 1752. године. Демолирали је чланови хрватске омладине извиђача 1970. године. Тешко оштећена (1991–1993). Звоник остао без крова, прозори полупани и оштећен кров.

Грубишно Поље

Црква Светог Георгија – подигнута 1773–1775. Обновљена 1820. године. Страдала (1941–1945) од стране усташа. Уништено је 7 старих рукописних књига и неколико икона са иконостаса. После Другог светског рата генерално обновљена. Цркву је (1991–1993) запечатио МУП Хрватске. Парохијски дом запечаћен (1991–1993), а у периоду 1993–1995 у парохијски дом усељена породица Хрвата из Вуковара.

Доња Рашеница

Црква Успења Пресвете Богородице – грађена од дрвета 1709. године. Припада малом броју сачуваних црква--брвнара, а по величини је највећа. Унутрашњост храма аутентична, са високим развијеним иконостасом који је насликао „зограф Трифун“ 1798. године. Припада групи споменика нулте категорије. Спаљена и потпуно уништена (1991–1993), иако је имала знак Хашке конвенције.

Јаворовац

Црква Светих 318 богоносних Отаца из 1927. године. Оштећена (1991–1993).

Кабо (код Болча)

Црква Светог Николе из 1760. године. Оштећена (1941–1945). После Другог светског рата генерално обновљена. Оштећена митраљеском ватром (1991–1993).

Копривница

Црква Свете Тројице – подигнута 1791–1795. Обновљена 1938. године. Иконостас са 30 икона постављен 1810. године. Дрворезбарске радове на иконостасу извео Јоаким Ђаковић. Црква страдала (1941–1945) од стране усташа. После Другог светског рата храм обновљен. Током рата (1991–1993) иконостас оштећен, а прозори полупани.

Криж

Црква Светог Јована Крститеља – подигнута 1746. Обновљена 1822. и 1875. године. Стакла на прозорима полупана (1991–1993).

Крижевци

Црква Светог Саве из 1902. године. Стакла на цркви полупана. Олуци поломљени (1991–1993).

Купиновац

Црква Рођења Пресвете Богородице из 1740. године. Звоник оштећен, врата запаљена. Црква у лошем стању (1991–1993).

Мала Трешњевица

Црква Светих 318 Богоносних Отаца из 1722. године. Минирана 10. јануара 1992. године. Унутрашњост цркве и кров потпуно уништени.

Мали Грђевац

Црква Светог Димитрија из 1760. године. У рату (1941–1945) оштећена, а парохијски дом уништен. Црква проваљена, демолирана и опљачкана (1991–1993). Парохијски дом миниран и запаљен (1991–1993).

Мали Зденци

Црква-брвнара Рођења Пресвете Богородице из 1761. године покривена шиндром. Припада групи споменика прве категорије. Црква делимично страдала. Покретни црквени мобилијар и богослужбени предмети су великим делом уништени у рату (1941–1945). После Другог светског рата обновљена. Оштећена и похарана (1991–1993).

Манастир Марча

Капела Светог архангела Гаврила из 1925. године. Минирана (Извештај Мбр. 34/97).

Нарта

Црква Светог Георгија – подигнута 1770. године. Иконостас сликао Јосип Хокњец 1890. Спада у групу споменика прве категорије. Тешко оштећена и претворена у римокатоличку у Другом светском рату. Због тога, уништен иконостас, црквени мобилијар и инвентар. Католичење храма извршио жупник Штефањски и др Божјанац. Од последица оштећења, црква се сама обрушила 1972. године. Подигнута нова. Оштећена митраљеском ватром (1991–1993). Парохијски дом опљачкан и оштећен (1991–1993).

Плавшинци

Црква Светог Четвородневног Лазара из 1758. године. Иконостас сликао Боцарић 1895. Поломљена прозорска стакла (1991–1993).

Растовац

Црква Светог Димитрија – подигнута око 1730. године. Брвнара покривена шиндром. Обновљена 1760. Једна од најзначајнијих барокних црква-брвнара, са сачуваним аутентично сликаним ентеријером и иконостасом. Припадала групи споменика нулте категорије. Спаљена и потпуно уништена (1991–1993).

Салник

Црква Свете Петке – првобитна из 1570. године. Најпре грађена од плетера; 1720. подигнута од тврдог материјала. На њеним темељима сазидана новија 1932. године. Архива уништена, парохијски дом уништен (1941–1945). Црква минирана 19. и 20. децембра 1992. године. Оштећења на спољњем делу цркве већа, и то на неколико места.

Северин

Црква Светих апостола Петра и Павла из 1770. године. Иконостас рад Јоакима Марковића. У Другом светском рату претворена у унијатску, а иконостас уништен. Оштећена (1991–1993).

Сибеник

Црква Светог архангела Михаила из 1936. године. Проваљена, демолирана и опљачкана (1991–1993).

Сисак

Црква Свете Петке – капела подигнута 1895. Обновљена 1934. године. Усташе је спалиле у Другом светском рату. Касније уређена капела у парохијском дому. Звоник оштећен, два стуба пресечена. Парохијски дом и капела проваљени и минирани, а стакла полупана (1991–1993).

Сриједска

Црква Успења Пресвете Богородице из 1722. године. Нови иконостас Николе Ивковића заменио стари из 1769. Црква оштећена 1941. године. Иконостас скинуле усташе. Враћен после рата, али поткраћен. Црквени инвентар, библиотека и архива уништени. Црква обновљена 1950–1953. године. Оштећена митраљеском и пушчаном ватром (1991–1993).

Српска Капела (Нова Капела)

Црква Светог Георгија – подигнута 1734. године. Обновљена 1826. Претворена у унијатску (1941–1945). Генерално обновљена 1971. године. Оштећена (1991–1993). После ратних догађаја, својим залагањем храм обновио Вилко Север, дипломирани машински техничар и економиста из Српске Капеле, по националности Хрват. Цркву осветлио рефлекторима. Парохијски дом миниран, остала само четири зида (1991–1993).

Ступовача

Црква Светог Димитрија – подигнута 1768. Обновљена 1848. године. Делимично оштећена у Другом светском рату: црквени инвентар, библиотека и архива уништени. Парохијски дом спаљен 1942. После Другог светског рата црква обновљена у више наврата. Минирана (1991–1993). Парохијски дом опљачкан (1991–1993).

Турчевић Поље

Црква Светог архиђакона Стефана – подигнута 1931. на темељима старије цркве из 1751. године. Проваљена, демолирана и опљачкана. Иконостас потпуно уништен, Часна трпеза разрушена, прозори скоро сви разбијени. Прокишњава на неколико места (1991–1993).

Чађавац