Горањокарловачка епархија обухвата најзападније српске просторе: Банију, Кордун, Лику и Крбаву, Горски Котар, затим, северну Хрватску и Истру. Свој назив је добила по Карловцу, граду у којем је седиште Горњокарловачке епархије. Ове просторе Срби насељавају још од XV, а нарочито првих деценија XVI века. Главна станишта су им Жумберак и Бела Крајина, а потом насељавају просторе око Гомирја и Горски Котар. У време турске управе средњом Ликом (1528–1699), на личке врлети долазе Срби из Далмације, а Крбаву насељава српски живаљ из Босне. Многи од њих прелазе одавде на аустријску територију, односно на просторе Војне крајине.

Током XVI века, духовни надзор над православним Србима овог подручја врше дабробосански митрополити. Једно време седиште ове митрополије је у манастиру Рмњу, на босанско-далматинско-личкој тромеђи. Када су крајем XVII века ослобођени делови Лике, Баније и Крбаве, који су до тада били под турском влашћу, основана је за ове крајеве 1695. године посебна Карловачко-зринопољска епархија. Први архијереј ове епархије био је избегли дабробосански митрополит Атанасије Љубојевић (1696–1712).

Карловачко-зринопољско владичанство подељено је 1713. године на две епархије: Карловачко-сењско-приморску и Костајничко-зринопољску. Данило Љуботина, епископ карловачко-сенско-приморски, основао је епископску резиденцију у Плашком. Током XVIII века, подручја која су била под аустријском влашћу потпадала су под управу марчанских епископа.

Сталну опасност за православне Србе на простору Карловачке епархије представљао је римокатолички прозелитизам и насилно унијаћење. Сведочанство те верске агресивности је и судбина српског народа у Жумберку, који је насилно унијаћен у XVII и XVIII веку. У тој неравноправној борби са Римокатоличком црквом, иза које је стајао и Бечки двор и војска, губитак Жумберка био је неминован. Поред тога, војне власти су, на препоруку римокатоличких прелата, изгнале православно свештенство и забраниле приступ у те крајеве српском владици. Да би се српски народ сачувао у вери својих отаца и светосавском духу, епископ Павле Ненадовић (1744–1749), касније митрополит карловачки, оснива „централно училиште“ у Плашком за школовање свештеничког подмлатка. Једна слична школа устројена је, такође залагањем овог угледног епископа, у Залужницама код Врховина. Владика Данило Јакшић (1751–1771), архијереј велике пастирске ревности и светог живота, такође је доста радио на просвећивању српске младежи. Његовим трудом отворена је школа у Метку.

У историјском низу карловачких епископа помињу се: Атанасије Љубојевић (1688–1712), Данило Љуботина (1713–1739), Павле Ненадовић (1744–1749), Данило Јакшић (1751–1771), Јосиф Стојановић (1771–1774), Петар Петровић (1774–1784), Јован Јовановић (1784–1786), Генадије Димовић (1786–1796), Стефан Авакумовић (1798–1801), Петар Петровић Видак (1801–1806), Мојсије Мијоковић (1807–1823), Лукијан Мушицки (1828–1837), Евгеније Јовановић (1839–1854), Сергије Каћански (1858–1859), Петар Јовановић (1859–1864), Лукијан Николајевић (1865–1872), Теофан Живковић (1874–1890), Михаило Грујић (1891–1914), Иларион Зеремски (1920–1931), Максимилијан Хајдин (1932–1936), Сава Трлајић (1938–1941), Никанор Иличић (1947–1951) и Симеон Злоковић (1951–1990). Садашњи горњокарловачки епископ је Никанор (Богуновић).

У Другом светском рату мученички је пострадао и горњокарловачки епископ Сава Трлајић. Владика Сава је ухапшен 13. јуна 1941. године, заједно са тринаест угледних Срба, и тројицом српских свештеника. Сви су они били заточени у штали усташког логорника Томљеновића, где су мучени на разне начине. За време батинања, са грамофона је пуштана плоча „Јелици во Христа крестистесја…“ Одатле су теретним возом отпремљени 20. јуна за Госпић. Пре поласка, владици Сави је дозвољено да се опрости са мајком, осамдесетрогодишњом старицом, али је то морао учинити везаних руку и окованих ногу. Средином августа 1941. године, епископ Сава Трлајић одведен је на Велебит, где је, са бројним Србима, бачен у јаму Јадовно.

Током Другог светског рата Горњокарловачка епархија је доживела незапамћени духовни геноцид: уништено је 116 српских цркава, а 39 их је знатно оштећено. Срушене су две капеле и 84 парохијска дома, односно црквена објекта (53 је минирано, а 31 је спаљен). Исту судбину доживеле су и црквене библиотеке и архиве: 154 архивске целине су уништене, а 13 је опљачкано. Од 171 црквено-општинске и манастирске библиотеке, 154 је уништено, а 17 опљачкано.

Та похара српских светиња на простору Горњокарловачке епархије настављена је и после рата. Преостале богомоље, углавном оштећене и демолиране, рушене су по строгој наредби „народне власти“. Тако је „Народни одбор опћине Удбина“ упутио 22. марта 1960. године Српској православној цркви, односно Епархији горњокарловачкој, званичан допис у којем се, поред осталог, каже: „Наш је Народни одбор опћине на својој сједници од 14. јула 1957. год., а на темељу законских овлашћења, донио одлуку о рушењу зидина од у рату попаљених или на други начин разрушених зграда… У вези с тим, а будући да се на подручју опћине налази још неколико зидина од попаљених православних цркава (Јошан, Мекињар, Сврачково Село, Мутилић, и др.), обратили смо се лично код Ваше Епархије у Карловцу са захтјевом да се ове зидине већ једном након 15 година од свршеног II св. рата уклоне, односно сруше… У колико Ви не подузмете мјере, овај ће Народни одбор бити присиљен то учинити сам и срушити те зидине на терет наслова“, каже се у одлуци коју је потписао Богдан Кораћ.

На ову недаћу, надовезао се рат 1991–1995, и тако је настављен и потврђен континуитет духовног геноцида над српским црквеним споменицима на просторима Горњокарловачке епархије. У рату од 1991. до 1993. године, на подручју ове епархије порушено је 5, а оштећено 18 српских цркава. Три парохијска дома су минирана, а седам је оштећено. Порушено је и пет гробаља. Саборну цркву Светог Николе, грађену од 1785. до 1787. године, минирале су усташе на српско-православни Божић 1992. године Храм Светог Спиридона у Петрињи, из 1787. године, срушиле су усташе на самом почетку Другог светског рата. Нова црква је подигнута 1976. године. У овом рату, храм су минирали хрватски националисти неколико пута, да би га потом, 12. августа 1991. године, сравнили са земљом. Владичански двор у Карловцу је гранатиран, опљачкан и демолиран, у суботу 25. децембра 1993. године, на дан римокатоличког Божића; у 04,18 часова, седиште Епархије горњокарловачке је минирано и уништено. У згради Владичанског двора била је смештена ризница Горњокарловачке епархије, архив и библиотека.

После хрватске агресије на Републику Српску Крајину, августа 1995. године, српски народ је прогнан са ове древне епархије (знатан део је страдао), а његове светиње оскрнављене, оштећене или уништене. Спаљена је стара црква-брвнара (XVIII век) у Бузети код Глине, јединствени споменик црквеног градитељства. На подручју ове епархије током рата 1991–1995. године, уништено је 11, а оштећено 45 цркава. Страдало је и 8 парохијских домова и других црквених објеката, а 14 је знатно оштећено. Нажалост, велики број храмова и других црквених објеката, због изгона Срба са овог подручја, напуштен је и препуштен зубу времена.

Карловац

Саборна црква Светог Николе – грађена у времену 1758–1787. године. Иконостас сликао Арса Теодоровић, а зидне декорације извео Драгутин Инкиостри Медењак. Претворена у магацин опљачканих српских и јеврејских ствари (1941–1945). У два наврата страдала: у току ратних операција 1991. године, и минирана ван ратних операција на Божић 1992. године. „Ушли смо у остатке храма са јужне стране, пошто је припрата разорена, а хорска ограда пала је и закрчила улаз са западне стране Олтарска апсида је потпуно разорена и пала је према парапету иконостаса; кров је до половице храма вертикално пао у наос; испред греде на средини вири велики полијелеј, дио свода, стропа стоји… Зидови су изнутра раширени према вани. Склони су паду; у цркви је све уништено.“ (Извештај од 2. септембра 1992. године.) Црква срушена до темеља између 22. и 25. децембра 1993. године.

Зграда Епископије подигнут 1882. године – у згради Епархије чувана велика збирка портрета горњокарловачких епископа. Епархијска ризница: од 1985. године, у згради Епископије чуване су црквено-уметничке драгоцености (иконе, књиге, богослужбени предмети) који су, за време Другог светског рата, усташе опљачкале из парохијских и манастирских цркава Горњокарловачке епархије, а које су враћене Српској православној цркви тек 1985. године. Зграда проваљена, опљачкана и срушена. „Дана 25. децембра 1993. године ујутру у 04,10 часова, после дочека римокатоличког Божића, у згради – седиште Епархије – одјекнула је јака експлозија. Седиште Епархије горњокарловачке је срушено.“

Блатуша

Црква Светог Николе из 1930. године, проваљена и изнутра демолирана. (Извештај Мбр. 98/97 од 16. априла 1997. године.)

Блиња (намесништво Глинско)

Црква Светог пророка Илије – подигнута 1873. године, обновљена 1991. године. Од детонација усташких граната попуцала сва стакла на храму у октобру 1991. године. Десно крило улазних врата срушено. (Извештај Владе Републике Хрватске, Министарства унутрашњих послова, Загреб 1. април 1996. године.)

Брђани

Црква Светог Георгија – подигнута 1888. Цркву до темеља срушиле усташе 1941. године. Мала црква од дрвета саграђена 1946. Нова црква у изградњи. „У рату 1991–1992. године на малој цркви у ентеријеру отпао малтер од детонација, а на новој цркви у изградњи оштећена је купола и покров. Парохијских дом у рату 1991–1992. године оштећен од граната и детонација.“ (Извештај од 6. марта 1993. године.)

Брлог

Црква Светог Саве – саграђена 1740. године. Споменик културе. Инвентар уништен 1995. (Извештај према монографији Рањена црква у Хрватској, Загреб 1996, стр. 416.) У потпуности изнутра запаљена и оштећена (Извештај Мбр. 69/97 од 14. марта 1997. године).

Бувача

Црква светих апостола Петра и Павла – подигнута 1800. године. Оштећена (1941–1945). После Другог светског рата поправљена. „У рату 1991. године поразбијани су прозори и оштећен кров од граната и детонација“ (Извештај од 6. марта 1993. године). Црква отворена и потпуно демолирана, све уништено. Звона стоје (Извештај Мбр. 98/97, од 16. априла 1997. године).

Бузета

Црква Светог пророка Илије – подигнута 1740. године. Најстарија црква брвнара на Банији. Пре рата (1991) започета обнова која, због рата, није довршена. Иконе са иконостаса скинуте због конзервације, али нису однете. Цркву запалила муслиманска војска августа 1995. године. Све изгорело: иконе, богослужбени предмети, црквене и матичне књиге. Парохијски дом запалила муслиманска војска августа 1995. године.

Велика Попина (код Грачаца)

Вељун

Црква (капела) Преображења Господњег у привременој резиденцији горњокарловачког епископа проваљена и опљачкана од стране Хрвата августа 1995. године. Део иконостаса је ишчупан из зида и бачен на средину капеле (Извештај Мбр. 98/97, од 16. априла 1997. године). Резиденција (привремена) епископа горњокарловачког проваљена, опљачкана и демолирана од стране Хрвата августа 1995. године. На сеоском гробљу полупани споменици писани ћирилицом (око 8 споменика). Село опљачкано и делимично спаљено. Вељунска парохија 1995. године имала 450 домова, а сада ту живи 75 душа (Извештај Мбр. 98/97, од 16. априла 1997. године).

Влаховић

Црква Светог пророка Илије – подигнута у XVIII веку. Проваљена и опљачкана од Хрвата августа 1995. године.

Главаце

Црква Свете Петке – подигнута 1784. године. Оштећена у Другом светском рату рату. После рата је обновљена. „У јесен 1991. године, док су тим дијелом владале снаге Збора Народне гарде и Министарство унутрашњих послова Хрватске, црква је оштећена.“ (Извештај од 6. марта 1993. године)

Глина

Црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута средином XVIII века. Неколико пута обнављана током XIX века. Порушена од хрватских усташа 1941. године. После рата подигнута нова. Гранатирана (погођена десна певница), потом опљачкана и демолирана од стране Хрвата августа 1995. Парохијски дом проваљен и опљачкан августа 1995. године. На њему разбијена спомен-плоча.

Глинска Пољана

Црква Вазнесења Господњег – подигнута 1806. године. Претворена у римокатоличку, а православни живаљ тога краја насилно преверен (1941–1945). Том приликом црквене архиве и богослужбене књиге спаљене. После Другог светског рата црква је враћена Српској православној цркви. Минирана са свим црквено-уметничким драгоценостима, између 8. и 9. октобра 1991. године. Уништена до темеља. Парохијски дом срушен до темеља (1991).

Горње Дубраве (код Огулина)

Црква Свете Петке оштећена од хрватске војске 1992. године. Пушчаним мецима покидан громобран, оштећен крст, јабука и кров на торњу. Пуцано у унутрашњост. Разбијена западна врата и прозори. Гробље оскрнављено.

Горњи Срад

Црква Светог кнеза Лазара из 1932. године покрадена и девастирана. (Извештај Мбр. 98/97, од 16. априла 1997. године).

Госпић

Црква Светог Георгија – подигнута 1785. године. Спаљена од усташа (1941–1945). Иконостас уништен. Иконе, црквени мобилијар, богослужбени предмети и књиге такође уништени. Усташе у храму убиле велики број Срба. На истом месту подигнута 1964. године нова црква. Порушена, а сав црквени инвентар уништен (1991–1993). Парохијски дом порушен (1991–1993).

Двор на Уни

Црква Светог великомученика Георгија. Црва проваљена (1991–1995). Парохијски дом тешко оштећен, разрушен августа 1995. године.

Доњи Будачки

Црква Светих апостола Петра и Павла – за време Другог светског рата спаљена; нови храм саграђен 1963. године; проваљена и опљачкана од Хрвата 1995. године. Парохијски дом проваљен и опљачкан од Хрвата 1995. године.

Драготина (код Глине)

Црква Успења Пресвете Богородице – спаљена у Другом светском рату; обновљена 1988. године. Проваљена августа 1995. године.

Дубица

Црква Силаска Светога Духа – подигнута 1805. године. Срушена од стране усташа (1941–1945). Подигнута нова црква 1972. године. Оштећена (1991–1993); проваљена, а инвентар оштећен (Извештај бр. 178/97, од 9. јуна 1977. године). Парохијски дом демолиран (1991–1993); оштећен у већој мери, као и инвентар са преосталом архивом и библиотеком (Извештај Бр. 178/97, од 9. јуна 1997. године).

Живаја

Црква Светог пророка Илије – подигнута 1885. године, порушена 1941. Започета обнова 1989. године. „Звоник цркве срушен, а звоно се и даље налази на рушевини звоника. Сама црква је затворена и закључана са северне стране, док су врата са источне отворена и оштећена. У олтарском делу цркве разбацане су иконе, богослужбене књиге и одежде. На иконостасу се налази већи број неоштећених икона. Прозорска стакла су разбијена. У унутрашњости цркве налази се грађевински материјал, намењен за њено реновирање.“ (Извештај Владе Републике Хрватске, Министарства унутрашњих послова, Загреб 1. април 1996. године). Према извештају од 24. 09. 1997. године, црква је минирана.

Јошавица

Црква Светог великомученика Георгија – подигнута 1777. године. Оштећена у Другом светском рату. Обновљена 1963. године. Црква погођена гранатом, а украдене иконе са иконостаса 1996. године.

Коларић

Црква Вазнесења Господњег (стара црква) – подигнута 1804. године, у Другом светском рату спаљена заједно са 90 душа. У близини подигнута нова црква 1969. године, посвећена Вазнесењу Господњем; проваљена и девастирана. У цркву убачена марта 1997. експлозивна направа; од бачене бомбе сва стакла попуцала, оштећене све иконе на иконостасу и по зиду, а у цркви све испретурано и поломљено (Извештај Мбр. 98/97, од 16. априла 1997. године).

Комоговина

Црква Преображења Господњег – подигнута 1688. године. Оштећена у Другом светском рату (није обнављана). Црква настрадала у ратним операцијама 1991. и 1994. године, оштећен звоник и звоно. На звонику су видљива оштећења, за која се претпоставља да потичу из ранијег времена, јер око цркве нема остатака грађевинског материјала који би указали на то да је звоник оштећен током или након ратне операције „Олуја“ (Извештај Владе Републике Хрватске, Министарства унутрашњих послова, Загреб. 1. април 1996. године).

Косињ

Црква Светог Николаја – саграђена 1873. године, проваљена, обесвећена, опљачкана и демолирана (Извештај Мбр. 69/97, од 14. марта 1997. године).

Костајница

Црква Светих архангела Михаила и Гаврила. Катедрална црква старе Костајничке епархије подигнута 1743. године. Иконостас сликао украјински иконописац Василије Романович 1759. Цркву потпуно срушиле усташе 1941. године. Нова црква, у којој се налази део икона са старог иконостаса подигнута 1972. године. Оштећена пушчаним зрнима (1991–1993) и детонацијама приликом минирања моста на Уни у јесен 1995. године; проваљена а инвентар делом уништен (Извештај Бр. 178/97, од 9. јуна 1997. године). Украдене мошти Светог Теодора Комоговинског. Парохијски дом демолиран и опљачкан (1991–1993). (Извештај Бр. 178/97, од 9. јуна 1997. године).

Кукурузари

Црква Успења Пресвете Богородице – подигнута 1838. године. Минирана 1945. од усташа. Још увек се обнавља. „Прегледом храма видљиво је да је неоштећен, изузев улазних врата која су срушена. У самој цркви нема сакралних предмета, осим посложеног грађевинског материјала, што упућује на чињеницу да је црква, од раније, била у фази реновирања.“ (Извештај Владе Републике Хрватске, Министарства унутрашњих послова, Загреб, 1. април 1996. године.)

Личко Петрово Село

Црква Светих апостола Петра и Павла из 1892. године. Спаљена 1941, обновљена 1973. године. Црква је цела али унутрашњост девастирана, украдене две иконе са тронова, нема Јеванђеља ни антиминса; још стоје звона и иконостас. Село делимично спаљено и опљачкано (Извештај Мбр. 98/97, од 16. априла 1997. године).

Мајске Пољане

Црква Васкрсења Христовог – брвнара подигнута 1820. године. Незнатно демолирана унутрашњост августа 1995. године.

Медак

Црква Рођења Светог Јована Претече – подигнута 1724, обновљена 1880. године. Страдала од усташа у Другом светском рату; касније обновљена. Гранатирана и опљачкана од хрватске војске 1995. године.

Меминска (код Костајнице)

Парохијски дом демолиран и опљачкан августа 1995. године.

Меченчани

Црква Покрова Пресвете Богородице – подигнута 1877. године. „Црква је неоштећена, улазна врата су откључана, прозори затворени. Олтарски простор је такође неоштећен. Затечене ствари: иконе, богослужбене књиге и одежде, су делимично оштећени услед старости и неодржавања.“ (Извештај Владе Републике Хрватске, Министарства унутрашњих послова, Загреб 1. април 1996. године.)

Муњава (Јосипдол)

Црква Светих архангела Михаила и Гаврила – подигнута 1838. године. Срушена од усташа у Другом светском рату; касније обновљена. Проваљена 1991. године, и оштећена (1991–1993).

Обљај

Црква Вазнесења Господњег подигнута 1873; обновљена 1982. године. Црква стоји цела, а унутрашњост празна – опљачкана (Извештај од 17. 10. 1996. године).

Огулин

Оточац

Црква Светог Георгија – подигнута 1863. године. Из тог времена је иконостас и остали црквени мобилијар. Црква оштећена у току ратних операција (1991–1993). Парохијски дом порушен (1991–1993).

Перој

Црква Светог Спиридона – подигнута 1787. године. Оштећена унутрашњост ручном бомбом 1992. године.

Петриња

Црква Светог Спиридона – подигнута 1785. године. Иконостас сликао Михајло Поповић из Оравице око 1815. године. Зидно сликарство извео Драгутин Инкиостри Медењак. Почетком Другог светског рата црква до темеља срушена по налогу „Усташког стана“. Уништена дрворезбарија иконостаса и црквено-уметничке драгоцености. Подигнута нова црква 1976. године. Намерно минирана и до темеља срушена ван ратних операција, 12. августа 1991. године. На темељима порушене цркве започета градња новог храма, чији су темељи освећени 1994. Зидови висине два метра Хрвати срушили булдожером априла 1997. године (Извештај Бр. 178/97, од 9. јуна 1997. године). Парохијски дом демолиран (1991–1993). У парохијском дому устројена капела 1992. године. Гранатирана од хрватске војске августа 1995. године. Том приликом рањен и надлежни свештеник.

Црква Светог Николе (на гробљу) – подигнута 1878. године. Фасада оштећена мецима (1991–1993).

Плашки

Црква Ваведења Пресвете Богородице. Саборна црква проваљена, демолирана (1991–1995). Парохијски дом спаљен (1991–1995).

Примишље (код Слуња)

Црква Сошествија Светога Духа – из 1807. године, спаљена у Другом светском рату, срушена 1958, отпочета обнова 1994. године. У саставу парохије су места: Примишље, Горње Примишље, Доње Примишље, Тржић Примишљански. Села Тржић и Примишље потпуно порушена и спаљена; у Примишљу са црквишта покраден грађевински материјал припремљен за изградњу цркве (Извештај Мбр. 98/97, од 16. априла 1997. године).

Пула

Црква Светог Николе – подигнута у VI веку. Демолирана (1941–1945). Обновљена 1963. године. Проваљена и опљачкана крајем марта 1990. године, Украдено 14 итало--критских икона из XVI века; однесен путир од позлаћеног сребра и неке вредне богослужбене књиге. Током 1992. године црква каменована.

Радовица

Црква Преображења Господњег – подигнута 1857. године. Уништена (1941–1945). На истом месту саграђена 1976. године нова црква мањих димензија и посвећена Покрову Пресвете Богородице. Црква оштећена гранатама и снажним детонацијама (1991–1993), потом опљачкана (1991–1995). Парохијски дом проваљен и опљачкан (1991–1995).

Ријека

Црква Светог Георгија (на Сушаку) – подигнута 1939. године. Проваљена и демолирана 1992. године.

Рујевац

Црква Преображења Господњег подигнута 1885; сав инвентар уништен 1941. Обновљена 1970–1972. године. Црква проваљена и делом опљачкана, а отвори на звонику без стакла (Извештај од 17. 10. 1996. године).

Садиловац

Црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1826. године. Дана 31. јула 1942. усташе су спалиле цркву заједно са великим бројем српског месног становништва (од новорођенчади до стараца). Обновљена 1989. године, а под њеним патосом похрањени су посмртни остаци 463 особе пострадале у овој цркви 31. јула 1942. године. Црква знатно оштећена – прозори поразбијани, кров оштећен а улазна врата разбијена. Унутрашњост девастирана, све је разбијено и побацано по цркви. У цркви још стоји иконостас, звона и мермерне плоче на којима пишу имена страдалих у цркви. Тронови развучени и поломљени, а било је покушаја да се икона Светог Саве са трона спали, али је остала нагорела. Село потпуно спаљено. Плоча о изграњи храма оштећена мецима, а један споменик иза цркве писан ћирилицом разбијен (Извештај Мбр. 98/97, од 16. априла 1997. године).

Селиште

Црква Светог архангела Михаила (на гробљу) – подигнута у XIX веку. Страдала у Другом светском рату. После рата обновљена. Проваљена и опљачкана од Хрвата августа 1995. године.

Слабиња

Црква Свете Петке саграђена 1828. године; порушена у Другом светском рату (1941–1945). Седамдесетих година почета обнова. Црква без крова, остали само зидови (Извештај од 24. 09. 1996. године).

Слана

Црква порушена током јесени 1991. године (Према монографији Рањена црква у Хрватској, Загреб 1996, стр. 424).

Слуњ

Црква Светог архангела Михаила – саграђена крајем XIX века. За време Другог светског рата претворена у римокатоличку, а крајем рата спаљена. Обновљена 1967. године. „У јесен 1991. године, док су Слуњем владале снаге Збора Народне гарде и Министарства унутрашњих послова Хрватске, црква оштећена (фасада, кров, стакла и столарија).“ (Извештај од 6. марта 1993. године.) Црква потом демолирана (1991–1995). Парохијски дом проваљен и демолиран (1991–1993). Усељен 1995. године.

Смиљан

Црква Светих апостола Петра и Павла. Црква срушена од усташа 1941. године. После Другог светског рата обновљена. Поред цркве налази се парохијски дом – Теслина родна кућа претворена у спомен-музеј. У њој су биле иконе, етнографски предмети, намештај и библиотека, као и лични предмети Николе Тесле. Парохијски дом-музеј оскрнављен у јесен 1991. године од стране ХОС (специјалне хрватске полиције) (Извештај ЕЦММ Но. 1/94, 75).

Старо Село (код Оточца)

Црква Рођења Светог Јована Претече – подигнута 1740. године. Иконостас сликали иконографи Гомирске иконописне школе. Оштећена минама 1946. године. Црква генерално обновљена. Спаљена и потпуно уништена заједно са иконостасом и осталим црквеним мобилијаром (1991–1993). Српско православно гробље поред цркве преорано булдожерима и тенковима.

Топуско

Парохијски дом проваљен, демолиран и опљачкан у лето 1991. године.

Требиња

Црква Рођења Пресвете Богородице – из 1843. године, проваљена и девастирана. Парохијски дом опљачкан. Село делимично уништено и насељено Хрватима из Босне (Извештај Мбр. 98/97, од 16. априла 1997. године).

Цвијановић Брдо

Црква Светог Великомученика Георгија – из 1853. године, девастирана и покрадена. Иконостас стоји; једно звоно (мало) украдено. Село опљачкано и спаљено (Извештај Мбр. 98/97, од 16. априла 1997. године).

Швица (Понори код Оточца)

Црква Васкрсења Христовог – делимично покрадена (1991–1995). Парохијски дом спаљен 1991. године.

Шкаре

Црква Светог Николе – подигнута 1848. године. Цркву уништиле усташе. Претходно је демонтиран иконостас Гомирске иконописне школе и заједно са осталим црквено--уметничким драгоценостима депортован у Загреб (1941–1945). После Другог светског рата минирана. Обновљена 1978. године. Фасада цркве оштећена у току ратних операција (1991–1993).